O REBT-u

Osnovne postavke REBT-a

Tvorac racionalno emotivno bihejvioralne terapije je njujorški klinički psiholog Albert Elis (1955.). REBT se svrstava u pravac multi – modalnih i integrativnih terapija. Polazi od pretpostavke da će efekat terapije biti značajniji ukoliko je terapeut otvoren, aktivan i direktan u podsticanju klijenta na kognitivno – emocionalno – bihejvioralnu promenu. Filozofski i psihološki uticaji:

Elis je formulisao REBT oslanjajući se na ideje brojnih ranih i savremenih filozofskih pravaca. Teorija je zasnovana na nekim idejama grčkih i rimskih Stoika, posebno na tvrdnji koju je formulisao grčki filozof Epiktet, da “Ljudi nisu uznemireni stvarima po sebi, već svojim pogledom na njih”. Takođe je nastala pod uticajem filozofije hrišćanske religije. REBT polazi od stava bezuslovnog i neprocenjujućeg prihvatanja čoveka, uz istovremeno procenjivanje i osuđivanje njegovih loših postupaka. Navešćemo uticaj nekih humanističko – egzistencijalnih i ranih semantičara na REBT. Hajdeger koji polazi od stava da su ljudi centar svog univerzuma, ali ne i centar Univerzuma uopšte. Takođe, polazi od gledišta da ljudi imaju snagu izbora, ali ne potpunog izbora. Korzibski ističe snažan efekat koji jezik ima na misao i činjenicu da naši emocionalni procesi zavise od načina na koji mi, ljudi, strukturišemo misli jezikom koji primenjujemo.

Racionalne i iracionalne sklonosti

Teorija REBT je zasnovana na gledištu da su ljudi racionalna i iracionalna bića. Čovek ima urođene tendencije da sebe i svoju okolinu unapredi, ali i sklonosti da sebe i svoju okolinu porazi na mnogim poljima i onemogući u razvoju.

Dvostruka priroda ga s jedne strane podstiče da se čuva i uživa u svom postojanju, a s druge strane da sebi stvori dodatne i nepotrebne probleme i patnje. Ove dve tendencije Elis je označio kao racionalne i iracionalne tendencije ljudskih bića. Sinonimi za ove termine su samo – pomažuće (eng. self – helping) i samo – poražavajuće (eng. self- defeating) sklonosti. Ako ljudi žele da žive i budu dugoročno srećni onda postupaju “racionalno” ili “samo – pomažuće” ako razmišljaju, osećaju i ponašaju se na način koji potpomaže ostvarenje ovih želja (ciljeva), ukoliko postupaju “iracionalno” ili “samo – poražavajuće” onda sami ometaju dostizanje tih ciljeva.

Pojam emocionalni poremećaj obuhvata samo – poražavajuća mišljenja, osećanja i ponašanja koja nisu nužno psihopatološka.

Ljudska bića imaju biološku sklonost ka pravljenju reda (eng. to order) u svojim životima na samo – poražavajući način i tada ispoljavaju emocionalni poremećaj (eng. emotional disorder). Sa druge strane, ljudi imaju urođene, kao i stečene sklonosti da aktualizuju, unaprede i poboljšaju sebe i svoju sredinu, odnosno da ponovo uspostave red (eng. reorder) na samo – pomažući način. Kod psihopatoloških stanja tendencija za ponovnim uspostavljanjem reda na samo – pomažući način su minimalne ili gotovo nepostojeće, emocionalni poremećaj traje duže vremena i sadrži više poražavajućih i destruktivnih posledica u ponašanju u odnosu na sebe i sredinu. Pojam emocionalnog poremećaja obuhvata samo – poražavajuća emocionalna stanja i ponašanja poput anksioznosti, panike, besa, opsesivne ljubavi, fobičnog strahovanja, depresivnog raspoloženja, osećanja beznadežnosti, bespomoćnosti i bezvrednosti, adiktivnih ponašanja prema hrani, poslu, ljudima, supstancama itd. Samo – poražavajuće emocije su nezdrave za čoveka u onom smislu u kojem je nezdravo bilo koje ponašanje kojim potencijalno možemo naškoditi svom zdravlju, iako to ponašanje ne spada u domen bolesnog ponašanja.

Iako su mišljenje, emocije i ponašanje u interakciji, ljudi većinom usvajaju i stvaraju svoja samo – osujećujuća ponašanja nerealističnim, nelogičnim, preterano generalizovanim i na druge načine iskrivljenim mišljenjem. Ljudi su skloni da stvore svoju patnju i poremećaj svojim mišljenjem, ali na sreću, često mogu promeniti neke od osnovnih činilaca u svom poremećaju, ako jasno vide kako sebe svojim mišljenjem unesrećuju i ako konstantno nastoje da misle drugačije. Sa stanovišta REBT “iracionalnost” znači bilo koju misao, emociju ili ponašanje, koje vode samo – poražavajućim ili samo – destruktivnim posledicama, odnosno one misli, osećanja i ponašanja koja značajno ometaju preživljavanje i sreću organizma. Logično i fleksibilno mišljenje je funkcionalno i ima prednosti za preživljavanje, snalaženje  i adaptiranje na životne situacije.

Teorija REBT stoji na gledištu “prosvećenog samo – interesa i etičkog humanizma”, odnosno uvažava princip ravnoteže između sopstvenog interesa i socijalnog interesa. Prosvećeni samo – interes znači ostvarenje svojih ličnih ciljeva i primarnu težnju ka sopstvenoj sreći, dok istovremeno postoji svest i obzir prema drugima koji isto tako imaju jednaka prava da teže ka onome što oni smatraju važnim u svojim životima. Moralnost, kada je racionalna nije zasnovana na motivima žrtvovanja sebe, već na motivima zainteresovanosti za sebe. Postoje okolnosti u kojima osoba može legitimno staviti interese drugih ljudi, posebno bliskih i voljenih osoba, pre svojih sopstvenih interesa, ukoliko misli da je to za nju lično značajno i usrećujuće.

Prema REBT, ljudi postupaju “racionalno” onda kada doprinose i pomažu ostvarenju svojih ciljeva, naročito povećanju sreće i smanjenju patnje. Cilj REBT je da klijent umanji emocionalni poremećaj, odnosno da misli, oseća i ponaša se više samo – pomažuće nego samo – poražavajuće. Redukcija se odnosi na trajanje i intenzitet poremećaja, a samim tim i na broj i težinu posledica koje ima sam klijent i njegova okolina. REBT polazi od pretpostavke da se taj cilj najefikasnije postiže aktivnom i direktnom primenom kombinovanih kognitivno – emotivno – bihejvioralnih metoda, koje su objedinjene u racionalnom psihoterapijskom pristupu.

Shvatanje emocija

Čovek stvara emociju onda kada nešto snažno vrednuje, odnosno kada primećivanje  vrednosti stimulusa i odgovor na opaženo uključuju neke telesne senzacije i promene. Tačnije, osoba emocionalizuje kada snažno opaža da je nešto za nju “dobro” ili “loše” i kada istovremeno snažno odgovara na neki, za nju samu, odbojan ili privlačeći način.

Emocije koje su u fokusu pažnje terapeuta i koje su suštinski i neodvojivi deo emocionalnog poremećaja su većinom u klasi dugotrajnh, održavanih, izrazito reflektivnih evaluacija i sadrže više filozofske i misaone komponente.

Osnovna pretpostavka je da negativne emocije mogu biti funkcionalne i disfunkcionalne za osobu, odnosno samo – pomažuće i samo – poražavajuće. Emocionalno reagovanje kojim čovek sebi pomaže u prevazilaženju posledica negativnih događaja predstavlja adaptibilno i funkcionalno reagovanje. Suprotno, emocionalne reakcije koje ljudima nanose štetu i poraz na planu preživljavanja i sreće, predstavljaju „iracionalne“ ili samo – poražavajuće izbore i reakcije.

ABC model

Osnovni i najvažniji ciljevi ljudi su da prežive, da žive duže, da minimalizuju emocionalnu patnju i samo – poražavajuća ponašanja i da se ostvare kako bi živeli ispunjenijim i srećnijim životom.

Primarni ciljevi koji obuhvataju čovekovu želju da bude zadovoljen i ispunjen u različitim aspektima života, iszmeđu ostalog: 1) sam sa sobom, 2) sa drugim ljudima, 3) intimo, 4) informativno i edukativno, 5) poslovno – ekonomski, 6) rekreativno. Ovi osnovni ciljevi obezbeđuju kontekst koji utiče na to kako ljudi primećuju i kako evaluiraju svet oko sebe. Ljudi u svaku epizodu svog funkcionisanja unose svoje ciljeve kao kontekst funkcionisanja. Ciljevi predstavljaju svrhe, vrednosti, želje, naklonosti, standarde, nadanja i slične koncepte. Većina snažnih i upornih ciljeva uključuje izražene kognitivne, emotivne, bihejvioralne i fiziološke elemente. Ciljevi mogu biti zdravi i nezdravi. Ciljevi takođe utiču na Aktivirajuće događaje, Uverenja i Posledice koje će osoba imati u jednoj emocionalnoj epizodi.

Filozofska osnova modela

ABC model polazi od gledišta da su ljudi proaktivna bića, usmerena ciljevima, vrednostima i naklonostima. Čovek se shvata kao biće koje ima kapacitet i izbor da postupa racionalno i iracionalno u odnosu na svoje ciljeve. Emocionalni poremećaj se shvata kao delimično biološki i sredinski determinisan, a delimično kao rezultat ličnog izbora.

Suština korišćenja ABC modela u psihoterapiji je da se podstakne i olakša uvid o udelu sopstvene odgovornosti za održavanje emocionalnog poremećaja. Klijent može da stekne uvid kako on sam, svesno ili nesvesno, odabira da o nepovoljnim događajima u svom životu (A) misli (B) na način koji ga vodi u emocionalni poremećaj (C), odnosno samo – poražavajuće emocije i ponašanje. Model pokazuje kako čovek ima izbor da u tački (B) misli racionalnije i više samo – pomažuće.

Koristeći ABCDE model terapeut pomaže klijentu:

• Da prepozna iracionalna Uverenja (B) koja vode samo – poražavajućoj Posledici (C) u odnosu na Aktivirajući događaj (C).
• Da uvidi kako on sam pomoću tih iracionalnih Uverenja doprinosi formiranju i održavanju emocionalnih poremećaja.
• Da nauči kako da ospori (D) svoja iracionalna Uverenja upornim i snažnim misaonim preispitivanjem tih uverenja i preoblikovanjem svog dotadašnjeg mišljenja.
• Da koristi brojne druge kognitivne, emotivne i bihejvioralne metode da bi ih promenio i umesto njih konstruisao čvrst set korisnih i samo – pomažućih, odnosno racionalnih Uverenja.

Koncept Uverenja

Shvatanje uverenja polazi od gledišta da su ljudi rođeni, i tokom života nastavljaju da budu, sugestibilni i skloni uticaju i učenju. Stoga imaju kapacitet i tendenciju da usvoje mnoge ideje, osećanja i akcije koje im roditelji i drugi ljudi od kojih zavise prikazuju kao korisne i za koje ih nagrađuju. Takođe, imaju snažnu sklonost da tokom celog života sami stvaraju i rekonstruišu svoja uverenja. Kada čovek konstruiše svoja uverenja on ih sebi govori i ponavlja. Istovremeno se oseća i ponaša u skladu sa njima. Na taj način se jednom nastala iracionalna uverenja podržavaju i učvršćuju i od njih stvaraju bazične filozofije.

Iracionalna Uverenja se definišu kao samo – poražavajuće, nelogične i nerealistične misli i bazične filozofije koje sadrže eksplicitno ili podrazumevajuće „mora“ i izvedena evaluativna, atributivna i druga inferencijalna značenja koja su nelogična i nerealistična. Apsolutističko „mora“ je rigidni i bezuslovni unutrašnji zahtev da sopstvene želje, vrednosti i preferencije budu zadovoljene. Kada nepovoljni događaji ometaju ostvarenje tih želja i vrednosti, apsolutistički zahtev vodi u emocionalni poremećaj.

Elisove tri bazične filozofije:

1. Filozofija zahtevnosti prema sebi:

„Ja, apsolutno moram, u praktično svim uslovima i uvek, iz sebe i od sebe proizvesti samo ono što je dobro (ili izuzetno dobro!) i sebe potvrditi pred ljudima koji su mi značajni (ili osvojiti njihovu potpunu ljubav). Ako podbacim u tim važnim – i svetim- domenima, to je užasno, a ja sam loša, nekompetentna i bezvredna osoba, koja će verovatno uvek podbacivati i koja zaslužuje da pati. Ova forma filozofije apsolutističkog zahteva, ukoliko je blokirana, vodi snažnim osećanjima mržnje prema sebi, anksioznosti, depresivnosti i suicidalnosti i disfunkcionalnim ponašanjima kao što je odlaganje, povlačenje i opsesivnost.“

2. Filozofija zahtevnost prema drugim ljudima:

„Vi, značajni ljudi sa kojima sam ja u odnosu i družim se, apsolutno morate, pod praktično svim okolnostima i u svako doba, postupati prema meni lepo, ljubazno, obzirno, pravedno i onako kako ja zaslužujem. Ako ne postupite tako, to je grozno, a vi ste pokvarene, loše, bezvredne osobe, koje će me uvek tretirati loše i koje stoga ne zaslužuju dobar život i treba da budu ozbiljno kažnjene zbog gnusnog ponašanja prema meni ovako dobrom i plemenitom.“ Zahtevnost usmerena na druge ljude, ukoliko postoji aktivirajući događaj koji je ometajući, često vodi snažnim osećanjima besa, mržnje, razjarenosti, povređenosti, ljubomore, samo – sažaljenja i poremećenim ponašanjima, kao što su zavisna, fizički agresivna, osvetoljubiva i buntovna ponašanja, ubistva, ratovi i genocidi.

3. Filozofija zahtevnosti prema uslovima života:

„Uslovi pod kojima živim (moja sredina, ekologija, ekonomski i politički uslovi) apsolutno moraju, gotovo u svako doba, biti „meni na ruku“, bezbedni, bez neprilika, lako i brzo uživajući, i ako nisu takvi, ona je to užasno i „stravično“, i ja ne mogu da ih podnesem. Nikada i ni malo neću da uživam u životu. Moj život je nemoguć i jedva da vredi življenja!“ Ova forma iracionalnih Uverenja predstavlja filozofiju niske frustracione tolerancije i vodi u samo – sažaljenje, očajanje, bes, depresiju i u disfunkcionalna ponašanja kao što su povlačenje, inertnost, odlaganje, fobije i adikcije.

U psihoterapiji klijent uči jednostavnim načinima logičnog, realističnog i funkcionalnog promišljanja o mišljenju koje ima u vezi sa nekim nepovoljnim aktivirajućim događajem. Primarni cilj terapije je da klijent nauči a) kako da brzo u svom mišljenju uoči apsolutistička uverenja „mora“, ideje „užasno je“, ideje „ne mogu da podnesem“, samo – obezvređujuće ideje i misaono proklinjanje drugih b) kako da im se uporno suprotstavlja filozofski, emotivno i bihejvioralno, sve dok od njih ne odustane. U tom procesu iracionalna uverenja se konstantno porede sa alternativnim racionalnim uverenjima, odnosno sa preferencijama iz kojih su izvedena.

Tekst preuzet iz knjige Racionalno – emotivna bihejvioralna terapija, Vukosavljević – Gvozden, T.