Otpori promeni ili zašto se ljudi teško menjaju

Prihvatanje nečega što svakom čoveku deluje razumno uopšte nije laka stvar? Zašto se ljudi teško menjaju kada je očigledno da bi to bilo bolje za njih? Da li mi ustvari želimo da nam bude loše, da patimo, budemo napeti, gubimo živce za gluposti, zagorčavamo sebi život na razne načine?

Otpor klijenta u psihoterapiji definiše se kao ponašanje klijenta koje se smatra antiterapjskim. Promena je nepoželjna sa najbazičnijeg, energetskog aspekta jer troši dodatnu energiju. Svako od nas ima svoj energetski kod koji u određenoj meri limitira mogućnosti za promenu. Zatim, promena kao takva uvek podrazumeva neizvesnost, odnosno rizik. Pored rizika koji donosi svaka promena generalno, postoje i specifični rizici, tj. strahovi (npr. strah od razotkrivanja, diskomfora, neuspeha, uspeha). Čovek svoj genetski kod uklapa u svet koji ga okružuje, odnosno svoje specifične genetske odrednice suočava sa realnošću. Ljudi po svojoj prirodi traže puteve i modele od kojih imaju najviše koristi i najmanje štete, kasnije ih samo neguju (po principu ekonomičnosti). To znači da bismo usvajanjem novih modela morali da platimo cenu odricanja koristi koju imamo od starih.

Ovo bi bili osnovni stubovi otpora promeni kod ljudi. Počnimo od rizika koji nosi promena uopšte. Da bismo se snašli u svetu oko nas mi tokom života stvaramo neke, nazovimo ih, orjentire ili oslonce. To su specifični obrasci odnosa prema sebi, drugima, životu uopšte. Ovako formirane relacije omogućavaju čoveku doživljaj stalnosti, izvesnosti, identiteta čak i realiteta, jer realnost prepoznajemo samo u odnosu na nešto van nas, na neku drugu tačku. Zato smo jako vezani za bliske ljude, prostor ili podneblje u kome živimo, neke svoje navike, svoju sliku u ogledalu. Naravno da to proizvodi doživljaj sigurnosti odnosno kontrole, koji je lažan, pošto sve teče i sve je u stalnoj promeni. Zbog potrebe za tom laži mi je često držimo neosvešćenom. Kako promena preti narušavanjem ove sigurnosti, javlja se neodređen strah, koji zovemo strah od neizvesnosti. Mnogi misle da imaju potpunu kontrolu nad svojim životom, pa ne prihvataju nikakve rizike. Istina je da niko od nas nema tu punu kontrolu, kada bi poredili ono što možemo i ne možemo kontrolisati rezultat bi za nas bio poražavajući. To čime ljudi sebe zavaravaju stručno se zove doživljaj pseudokontrole. Promena, ustvari, ima elemente krize koja je ispod praga okidanja, odnosno svaka promena je mala kriza. Otpori imaju svoju svrhu, oni nas donekle čuvaju od nama teško prihvatljivih istina koje promena nekad zahteva.

Otpor kao zdrava pojava

Pod zdravim otporom se podrazumeva klijentovo opiranje terapiji onda kada uvidi da njegov terapeut na pogrešnom tragu i da terapijski rad ne dovodi do promene na onom polju na kojem on želi promenu.

Otpor kao normalna pojava

Otpor promeni je normalni deo ljudske prirode, jer promena često nije laka. Ljudi su normalno skloni da o teškoćama razmišljaju iracionalno, što ih vodi u odustajanje ili izbegavanje ponašanja koja zahtevaju izvestan napor. Promena štetnih navika, kako bihejvioralnih tako i mentalnih, zahteva ulaganje napora. Promena disfunkcionalnih stavova i uverenja takođe zahteva trud. S obzirom da terapijska promena često podrazumeva promenu navika, stavova i uverenja, ova vrsta promene je za većinu ljudi u većini slučajeva, barem povremeno teška ili nekomforna.

Otpor kao normalna pojava motivisan je ljudskom prirodom i uključuje iracionalna uverenja koja se odnose na:

• Uverenja koja se odnose na samog klijenta: “Bilo bi užasno da pokušam da se promenim i da u tome ne uspem! Ne sme mi se desiti takav neuspeh! Ako bih probao, pa ne bih uspeo, samo bih dokazao da sam beznadežan i nepopravljiv slučaj.”
• Uverenja koja se odnose na druge ljude: “Moji bližnji moraju uvideti koliko je teško promeniti se i koliko se ja trudim i mučim. Treba da mi pomognu i olakšaju tu muku. Užasno je i nepodnošljivo što mi ne pružaju onoliko pomoći i podrške koliko bi trebalo. Grozni su što su tako neuviđavni i nefer. E, necu vala da se menjam za takve skotove kao što su oni.”
• Uverenja koja se odnose na život, svet, stvarnost: “Ne samo da je teško promeniti se, već je previše teško! Ne bi trebalo da bude tako teško! Užasno je što je tako teško! Dođavola i sa tom promenom, neću ni da pokušavam kada je tako teško.”

Uzroci i prevazilaženje otpora

Kada su u pitanju konkretnije forme otpora, videćemo koje tipične pojavne oblike preuzima generalni stav “želeo bih da rešim problem, ali ne bih da se menjam ako je ikako moguće”. Neki najčešći i najtipičniji su:

Otpor iz straha od diskomfora

Ovo je jedna od najžešćih vidovai otpora. Ovaj tip otpora proističe iz niske frustracione tolerancije, odnosno diskomfor anksioznosti. Ovoj formi otpora se pripisuje filozofija kratkoročnog hedonizma. Klijent kratkovido zahteva da dobije zadovoljstvo trenutka, iako zbog postizanja tog zadovoljstva može biti dugoročno osujećen. Iracionalno uverenje koje vodi u diskomfor anksioznost je: „Previše je teško promeniti se, a ne bi trebalo ili ne bi smelo da bude toliko teško. Kako je strašno što ja moram da prođem kroz ove užasne napore da bih postigao neke rezultate.“ Zbog toga su na terapiji nedisciplinovani, odlažu sprovođenje dogovorenog, a sve to uz dobre izgovore. To je i van terapije njihov životni stil, oni ne biraju lakši put do cilja, što je i poželjno, nego im je jedini cilj da im bude lako u životu. Terapeut pokazuje klijentima da je u pozadini njihovog ponašanja otpor u obliku iracionalnog uverenja. Zatim im pokazuje na koji način da ta iracionalna uverenja dovode u pitanje i kako da se raspravljaju sami sa sobom, nudeći argumente za racionalna uverenja.

Otpor iz straha od razotkrivanja i stida

Jedna od najrasprostranjenijih formi otpora proizilazi iz straha od razotkrivanja. Klijentima je teško da o sebi govore otvoreno i da priznaju misli, osećanja i ponašanja koje oni smatraju “sramnim”. Stoga oni pružaju otpor da budu otvoreni u terapiji i da dopru do nekih stvari koje smatraju najbolnijim. Klijenti obično pružaju otpor da otkriju svoje “sramne” misli i osećanja zato što su svesni da su u pitanju socijalno nepoželjne pojave. Klijenti su svesnni, ali namerno potiskuju i prikrivaju svoja osećanja i misli, umesto da se sa njima suoče i otvoreno o njima razgovaraju sa terapeutom. Klijent može razmišljati: “Ako bih priznao terapeutu svoje misli i osećanja on bi pomislio da sam seksualni perverznjak i zgadio bih mu se. Ne smem to da dozvolim.” Terapeutov zadatak je da pomogne klijentu da dovede u pitanje ova uverenja i da ih napusti, kako bi klijent odustao od otpora i otvoreno razgovarao o svojim mislima i osećanjima.

Otpor iz osećanja beznadežnosti

Brojni klijenti pružaju otpor terapijskoj promeni zato što snažno osećaju beznadežnost u odnosu na postizanje promene. Misle da su nesposobni da modifikuju  svoje poremećeno ponašanje, da su oni sami beznadežni slučajevi i da se ne mogu promeniti. Ovi klijenti se lako obeshrabre, krenu dobro, ali na prvom neuspehu posustanu i krenu u samosažaljenje ili samookrivljavanje. Oni veruju da na putu uspeha nema padova i sve mora da teče glatko. Ovde je često reč o životnom stilu, životnoj filozofiji gubitnika. Klijent može misliti: “Moje vraćanje na staro ponašanje pokazuje da sam ja beznadežni slučaj i da nikada neću uspeti da se oslobodim svog poremećaja.” Terapeut pokazuje klijentu kako njegov misaoni tok vodi u osećanje beznadežnosti i kako osećanje beznadežnosti proističe iz simptom stresa (sekundarnog problema).

Otpor motivisan samo – kažnjavanjem

Ova vrsta otpora karakteriše neke od osoba sa ozbiljnijim poremećajem ličnosti, kao i osobe sa psihotičnim sindromima, koje veruju da su “u svojoj suštini”, zle i pokvarene, tako da je pravedno da pate i budu nesposobne za život. Moguća prateća iracionalna uverenja su: “Pošto sam učinio zle i pokvarene stvari u svom životu, one koje apsolutno nisam smeo da uradim, ja sam zla i pokvarena osoba, bezvredna individua koja zaslužuje da pati.” Oni obično misle da su njihova zlodela iz prošlosti realističan dokaz da treba da pate i ispaštaju kroz svoju poremećenost. Zadatak terapeuta je da zajedno sa klijentom dovede u pitanje ključne koncepte koji su deo uverenja, a zatim i sama uverenja, pokazujući mu da ljudska bića ne mogu biti totalno loša; da zasluživanje patnje i koncept krivice uključuju preuzimanje viška odgovornosti za svoje postupke i potpuno isključuju neke faktore kao što su sredinske okolnosti, biološka predispozicija, vaspitanje itd.

Otpor motivisan strahom od promene

Mnoge osobe koje dolaze na terapiju imaju iracionalna uverenja u vidu apsolutističke potrebe za sigurnošću i izvesnošću. Čak iako znaju da im njihovi simptomi život čine neugodnim i neprijatnim, ti isti simptomi su im dobro poznati i plaše se da će ako napuste simptome doživeti čak mnogo veću neprijatnost. Takvi klijenti pružaju otpor promeni koja za njih ima značenje ulaska u nepoznato. Klijent može misliti: ““Ne smem da odustanem od svojih simptoma jer bi promena za mene bila previše neugodna i ja je ne bih podneo.” Neki simptomi imaju protektivnu ulogu i štite klijenta od mogućih neuspeha kakvi su na primer odbacivanje i neuspeh u ostvarivanju heteroseksualnih kontakata, ili javni nastup. Većina klijenata koja dođe na terapiju sa problemima straha u socijalnim situacijama smatra da je neodobravanje i neuspeh mnogo gore i neprijatnije, odnosno užasnije i groznije iskustvo i doživljaj od samog straha i ostalih pratećih simptoma.

Otpor motivisan takozvanim strahom od uspeha

Sam po sebi, doživljaj uspeha za većinu klijenata ima značenje prijatnog i poželjnog . Ali, postoji strah od onoga što uspeh sa sobom nosi, ili strah od posledica uspeha, koje za klijenta mogu imati značenje nepoželjnog i neprijatnog neuspeha. Uspeh znači gubitak ugađanja okoline, preuzimanje veće odgovornosti, nova očekivanja, onda bi to mogao biti i neuspeh. Tipično iracionalno uverenje je: “Ne mogu da se promenim jer je to za mene previše riskantno. Mogao bih zbog te promene doživeti više neuspeha, koje ne smem doživeti i koji bi bili užasni.” Zadatak terapeuta je da klijentu pomogne da osvesti razmišljanja u pozadini straha od promene i da mu ukaže na iracionalna uverenja u vezi sa tim razmišljanjem, a zatim da ih raspravi i dovede u pitanje i na kraju zameni racionalnim alternativama.

U ovom tekstu samo ćemo navesti još neke vrste otpora, a to su: otpori koji su u vezi sa odnosom terapeuta i klijenta, otpor motivisan primanjem sekundarne dobiti, otpor koji proizilazi iz klijentovih skrivenih namera, otpor prema REBT i kognitivno – bihejvioralnim tehnikama, otpor iz bioloških i neuroloških ograničenja klijenta (organicitet), otpor podstaknut sredinskim faktorima, itd.

Kada klijenti insistiraju da se ne mogu promeniti, važno je da im se ukaže da će im sve dotle dok ostaju privrženi ovoj ideji insistiranje na njoj onemogućiti promenu. Prevazilaže otpora je nužno za prevazilaženja zastoja u terapiji, nastavak i uspešan završetak psihoterapijskog procesa.